U literaturi ovih prostora, retke su knjige koje bave invalidnošću kao temom. U našem društvu na osobe sa invaliditetom gleda se kao na nešto ,,drugačije“, a o njihovim mogućnostima i pravima retko se govori, pogotovo o ženama sa invaliditetom.

U Novom Sadu, ove godine, pred nama je otvoren jedan sasvim novi pogled u doživljaju žena sa invaliditetom. U izdanju udruženja ,, IZ KRUGA VOJVODINA“, koja se bavi podrškom ženama sa invaliditetom, Svjetlana Timotić i Marijana Čanak, priredile su zbornik intervjua žena koje svojim aktivizmom menjaju svet. Svi intervjui koji su sabrani u knjizi Žene koje menjaju stanje stvarnosti govore pre svega o ličnim iskustvima članicama različitih udruženja za pomoć osobama sa invaliditetom, kao što su: „IZ KRUGA VOJVODINA“, „Živeti uspravno“, „Vera, ljubav, nada“, „Kap“, „Sunce“, „Parnas“. Ova knjiga predstavlja prikaz ženskog aktivizma u udruženjima: kako su one postale društveno aktivne, kakvi su njihovi stavovi o ovakvim udruženjima, kao i šta ih inspiriše, na šta su ponosne i šta smatraju svojim najvećim uspesima. Predstavljaju nam priče o svojim počecima u sferi aktivizma i govore o ljudima koji su za to najviše zaslužni.

Knjiga je konstruisana kao dvanaest intervjua sa ,,ženama koje menjaju stanje stvarnosti“ svojim delima, svojim uticajem koji postižu sa svojim udruženjima. Neza Đurkić, Ljiljana Čakmak, Tatjana Stojišić Petković, Svjetlana Timotić, Dragana Gvozdenović, Aleksandra Panović, Marija Vrebalov, Milesa Milinković, Gordana Miković Mučibabić, Milica Mima Ružičić Novković, Jelena Radović i Tanja Đurić uče nas kako se treba postaviti u životu, bilo u kojoj poziciji da se nalazimo, kako zadržati veru u ljude i nadu. Ovi tekstovi, pored toga što odišu jačinom i stavom, govore da u životu nema predaje, odustajanja, zanemarivanja i očekivanih rezultata bez borbe. Već je primećeno da je svaka od njih ostvarena, ili blizu svojih životnih ciljeva, te nam time pokazuju da treba imati jaku volju i biti spreman na borbu za svoje snove uprkos sistemu i životnim okolnostima. Za svaku od njih, aktivizam u udruženjima predstavlja želja i težnja da svoje okruženje poprave i sebe unaprede.

One svoj invaliditet ne vide kao manu, nasuprot, one sebe smatraju običnim ženama koje ne propuštaju ništa što je bitno u ostvarivanju njihovih ciljeva. Kod svake ponaosob možemo primetiti jasnu želju za promenama na bolje, njihovu potrebu za pomoć drugima. Svako ko doživi bliski susret sa ovim tekstom koji odiše vedrim duhom, verom i nadom, može primetiti da ove jake i uporne žene svakako jesu ostvarene u svojim životima,. Mnogo je pouka koje iz njihovih  priča možemo izvući. U gotovo svakom od intervjua bar jednom se pominje reč upornost, te vidimo da odustajanju u životu nikako nema mesta. Borba, kao takođe bitan faktor, jeste nešto što ove fascinantne žene ističu, kao i jaku želju da se svetu pokaže da život osoba sa invaliditetom ne mora isključivo zavisiti od drugih, te je samo stvar koliko su spremne da se bore, budu samozadovoljne i uporne, kao i to da prihvate sebe i osećaju se dobro u svom okruženju.

Knjiga pred čitaocem može izazvati samo snagu, vidljivo odiše optimizmom i motivacijom. Možemo reći da je već naslovom predstavljen kratak sažetak knjige, jer ove žene zaista, ne samo što menjaju stanje stvarnosti na polju osoba sa invaliditetom, već svojom silinom dopiru do bića svake osobe pred kojom se ovaj tekst nalazi i teraju da se zapitamo šta nam je u životu zaista važno i za šta se vredi boriti.

Tatjana Trivunić