Filmovi o sportu i umetnosti osoba sa invaliditetom, prikazani su na poslednjem filmskom danu 14. Međunarodnog filmskog festivala Uhvati sa mnom ovaj dan/Uhvati film, 25. septembra u Kulturnom centru Novog Sada, u organizaciji KAO Parnas.

Čovek čelične volje, bosanskog reditelja Amira Spaisića  – prvi je prikazani film na poslednjem festivalskom danu. Priča o Nadiru Hajri, koji ima stanje cerebralne paralize i želi postati profesionalni bodibilder, priča je o borbi i volji.

I opet prikazana borba u narednom filmu – španskom Noćnom pejzažu, u režiji Marte Fereras Viruet. Rat. Ceo život nestane u sekundi – tema je kojom se bavi ovaj film, ali čovek nastavlja dalje.

Neki bolji svet, prvenac Novosađanina Miodraga Petrovića, prikazan je sledeći. Autor, kroz sopstveno iskustvo ukazuje na značaj personalne asistencije i potrebu sistemskog rešenja obezbeđivanja personalne asistencije. Film je prikazao jednu, ne baš tako lepu, ali sasvim realnu stranu našega društva. Miodrag je bio i gost diskusije nakon projekcija filmova i upoznao je publiku sa svojim stvaralaštvom: umetnošću se ne bavi samo kroz film, već i pisanje, komponovanje, crtanje i muziku.

Zatim nas je sa filmskog platna ugledala Karmen, italijanskog reditelja Giuseppe Cardacia. Film govori o učešću Karmen Fraskite, gluvoneme devojke na audiciji za ulogu Karmen u istoimenoj operi, njenoj upornosti, trudu i ljubavi. „Šta se tačno dogodi kada nemogući san postane stvarnost?“. Nakon projekcija, režiser ovog filma, Giuseppe, objasnio je prisutnima da je inspiraciju za film dobio od gluvog prijatelja koji voli da peva i da je na nekim inostranim Festivalima film bio pogrešno shvaćen kao uvredljiv i nepotpun. Novosadskoj publici se Karmen jako dopala i neki komentari su bili da je film toliko autentičan, da se na momente zapitamo da li je igrani ili dokumentarni.

 „Nikad mi nije jasno kako se ljudi zadovoljavaju malim stvarima“ – moto je srpskog filma Zaveslaji, i reči Arsena Arsenovića, aktera tog filma. Arsen nije prestao da živi i da se bori posle saobraćajne nesreće koju je doživeo, trenira kajak i ima želju da stigne do Olimpijskih igara. Film je delo režisera Vladimira Perovića.

Zatim smo pogledali film Veliki mađioničar, u režiji Jordi Funtaneta – priču o dečaku koji želi da putuje u svemir. I nema veze što je u kolicima, on ima magiju – maštu koja je moćnija od para nogu.

Da li je rampa jedina prepreka junakinji španskog filma Hoću da glumim, režisera Octavio Lasheras Ruiza? Film je pokazao, još jednom, da se trud pojedinca, ali i kolektiva, na kraju isplati i menja okolnosti i perspektive.

Za kraj Festivala, prikazan je italijanski film Najveći hendikep, režisera Enzo Bossioa. Slep dečko i gluvonema devojka se sastaju da odigraju boks meč. Gledaoci očekuju gnev i nasilje dva protivnika, ali će biti razočarani jer se umesto toga događa ljubav.

Od 35 prikazanih filmova ove godine, najbolji su:

Najbolji film Festivala je film Tišina (Silence) italijanskog režisera Paola Fantinija.

Plaketu za najbolji dokumentarni film dobio je Vladimir Perović za film Zaveslaji.

Plaketu za najbolju režiju dobio je italijanski režiser Giuseppe Cardacia za film Karmen.

Plaketu za najbolji scenario dobio je Sophon Shimjinda za tajlandski film U meni.

Nemački film Kolege je film koji menja perspektivu.

Nagrada za protagonistu festivala dobio je Miodrag Petrović (Film Neki bolji svet), a za protagonistkinju Maria Kristina Tzavaras (Film Prljave ruže) iz Grčke.

Plaketu za kreativno afirmativni film “Noćni pejzaž” iz Španije.

Posebna gošća poslednjeg dana Festivala, bila je Ljiljana Ćumura Žižić, jedna od idejnih tvorkinja i prva direktorka Festivala. Ona je rekla da se Festival, krenuvši od jedne skromne ideje, razvio u pravi međunarodni filmski festival.
– Svake godine broj pristiglih filmova se povećava, što jasno pokazuje da se perspektiva o osobama sa invaliditetom zaista menja. Ako nešto traje 14 godina, znači da vredi i da se trud oko organizacije i efekta koji Festival ima na publiku isplati, rekla je Ljiljana i dodala:
– Od Festivala uče svi, i osobe sa invaliditetom i bez invaliditeta.

Na kraju, direktorka Festivala uručila je i zahvalnice volonterima koji su pružali tehničku podršku Festivalu.

Ono što vam ja zasigurno mogu reći, mozda „mi jesmo tek na pola puta“, ali „ništa nas neće zaustaviti“ u tome da i dalje menjamo perspektivu i da se družimo sa vama i sledeće godine! (prim. autorke teksta)

Dragana Prolić

obraćanja publici i diskusije na znakovni jezik prevodila Ivana Marković