Da li ste ikad zapitali kako od, u proseku 600 pristiglih filmova na naš konkurs, izaberemo svake godine premijernih oko 30 filmova za prikazivanje na Uhvati film festivalu (tačnije 6-8 sati filmskih projekcija)?

Predselekciju filmova obavlja tim Festivala.Filmove koji ispunjavaju uslove konkursa najpre razmatra selektor/ka.  Njen zadatak je da na osnovu svoje stručnosti, proceni koji filmovi zaista menjaju perspektive i svojim pristupima prema invalidnosti ruše barijere i stereotipe. Listu odabranih filmova selektor/ka prosleđuje stručnom žiriju, koji čine predstavnici iz sve četiri zemlje održavanja Uhvati film Festivala (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska). Oni ocenjuju selektovane filmove i zajedničkim dogovorom formiraju konačnu listu filmova koji će biti prikazani na Uhvati filmu u Novom Sadu.

Ovogodišnja selektorka prvi put bila je Marijana Čanak, višestruko nagrađivana novinarka Portala o invalidnosti. Kako je ona doživela ovaj odgovoran zadatak, pročitajte u njenom autorskom tekstu u nastavku i saznajte zašto će vas ovogodišnji filmovi izuti iz cipela.

Kad god me zadesi da konzumiram umetnost po zadatku, sa unapred zacrtanim odredištem na koje moram stići, u jasnom i pulsirajućem vremenskom roku, držeći se za nekakvu skalu procene, znam da je u celom tom procesu svaki užitak unapred prilično osujećen. Činilo mi se da, dok ja pogledam jedan petnaestominutni film, pristigne barem još pet novih. Jedini način da iz svih tih filmova isplivam nazad u sopstveni dan bio je – da ih pogledam sve. Srećom, bilo je filmova zbog kojih sam zaboravljala na zadate rokove i na sve druge filmove koji čekaju da budu pogledani. Htela to ili ne, neki su filmovi birali mene, a ne ja njih.

Filmove koji glorifikuju mučeništvo nisam birala, kao ni one koji prikazuju čoveka kao žrtvu sopstvenog tela ili koriste različitost kao prazan element horora, nastavljajući se na tradiciju frik-šou biznisa i tražeći od publike da ulaznicu doplati sažaljenjem ili zahvalnošću za običnost. Filmove koji se završavaju brojem žiro računa, muzičke spotove, isečke iz televizijskih emisija, video zapise javnih nastupa, kao ni reklamne materijale, nisam birala, jer mi se činilo da nisu filmovi. Mada bi ih prikazivanje na filmskom festivalu možda učinilo filmovima – ako se uzdamo u moć konteksta –  ali čemu ponavljanje eksperimenta koji je već nebrojeno puta dokazan.

Birala sam filmove koji su me apsorbovali. Dobar film za mene je film koji ne tvrdi ništa, a preispituje sve što može. Film u kome pojmovi, na koje smo toliko navikli, da im podrazumevamo značenje, počnu da se iskrivljuju do te mere, da jednoznačnost preraste u zapitanost. Šta je uopšte invaliditet? Da li je to isto što i bilo koja vrsta odstupanja? Da li za svaku osobu na svetu postoji kontekst u kome bi funkcionisala kao da ima invaliditet? Zašto se toliko užasavamo pred odstupanjem, isticanjem, štrčanjem, razlikovanjem? Kad toliko jasno vidimo razliku, da prestanemo da vidimo ljude, u šta se pretvaramo? Može li ta večita težnja za ukidanjem različitosti biti samo odraz neurazumljene želje da kontrolišemo život sam? Po čemu se život sa predrasudama razlikuje od života sa psihozama? U odnosu na psihoze, jesu li predrasude kolektivna vrsta transa koja traje, jer je zarazna? I najvažnije za svakog od nas: kakve to veze ima sa mnom? Čiji trans ja živim?

Snaga ovogodišnjeg Festivala Uhvati film više nije u tome da vas stavi u tuđe cipele, nego da vas izuje iz cipela. Zavidim publici, jer bih volela da neke od filmova ponovo mogu da pogledam prvi put, radi tog trenutka u kome se menja perspektiva, očuđava običnost, otkriva još jedna od mnogobrojnih sebe.

Marijana Čanak