O osobama sa invaliditetom (OSI) i onim stvarima uglavnom ćutimo. To je tabu tema, ne načinjemo je, jer se u društvu smatra da one možda i ne mogu da rade one stvari, pa ne bismo da ih podsećamo na to.

Pa konačno da otkrijemo senzacionalnu, šokatnu istinu. DA, osobe sa invaliditetom rade one stvari. Evo sad vam se vrzma po glavi, pa KAKO osobe sa invaliditetom rade one stvari? Lepo, isto kao i vi bez invaliditeta. Onako kako im prija, kako vole, mogu, žele, osećaju.

Zašto ne govorimo o OSI i onim stvarima?

Danas govorimo javno o diskriminaciji i nepristupačnosti, jednakim mogućnostima. Zalažemo se za rampe, inkluzivne obrazovne programe i radna mesta. Podsećamo da su to delovi svakodnevnog života, koji mora da se podrazumeva i za OSI. Ali o onim stvarima crvenimo. Njih i OSI retko stavljamo u istu rečenicu. Jer, pobogu, zašto bi i kako OSI radile jednu tako običnu, često i svakodnevnu stvar kao što je ona stvar?

Imala sam priliku da u okviru novinarske sekcije Uhvati film festivala, volonterima dam zadatak da urade anketu sa ljudima u okolini o tome šta misle o seksualnosti OSI. Anketirani su uglavnom mladi. Odgovori su me zabezeknuli.

Mladi misle da osobe sa invaliditetom uglavnom ne rade one stvari, ali i ako rade, onda je to velika ljubav. Znate ona epska, Romeo i Julija ljubav, sudbinska (valjda je velika ljubav samo ako umreš zbog ljubavi ili radiš one stvari sa OSI). Ili, još bolje, Ranjeni orao ljubav. U rangu kompenzacije: pošto ona nema nevinost, ajd da on izgubi nogu da bi mogli da se vole, pa zbog te ljubavi rade one stvari. Još poraznije mišljenje je da gotovo niko od njih ne bi radio one stvari sa OSI. Jer, morali bi da se mnogo toga odreknu, žrtvuju. Čega, baš i ne umeju da definišu. Kao da se inače u svim vezama sve može i treba raditi sa onim drugim, pa je samo invaliditet prepreka i zahteva kompromis.

I OSI imaju seks.

Ko je bio na Uhvati film 2016. pogledao je nemački film Kolege i odmah mu je jasan odgovor na pitanje iz naslova teksta. Film pokazuje seks korisnika kolica. Bez ljubavi, žrtvovanja, samo uz strast, želju i zabavu. Pokazuje nam da se osobe sa invaliditetom ne razlikuju od drugih, da su seksualne, privlačne, da seks ne treba da budu tabu tema. I tako jedan film od deset minuta donese promenu. Pomogne vam da otvorite um i shvatite da svi mogu da svi imaju seks i da je cilj – uživanje. Osobe sa invaliditetom nisu nikakav izuzetak.

Pitaju li se nekad, za vas koji nemate invaliditet, da li radite one stvari? U većini slučajeva ne. Čude li se ako imate decu, komentarišu li da ste superheroji jer imate partnera, pitaju vas kako ste sve to uspeli? Vrlo, vrlo retko. Jer seksualnost, iako je još uvek pomalo tabu, podrazumeva se, neupitna je i svakidašnja. Zašto bi onda kod osoba sa invaliditetom bilo drugačije?

Marijana Ramić