Tatjana Stojšić Petković, psihološkinja koja se bavi psihoterapijom sa decom i odraslima sa invaliditetom, takođe je i jedna od osnivačica međunarodnog filmskog festivala Uhvati sa mnom ovaj dan/Uhvati film, koji se ove godine po 14. put organizovao u Novom Sadu. Festival je posvećen filmovima koji prikazuju mogućnosti i dostignuća osoba sa invaliditetom. Budući da je i stalna članica žirija Festivala, Tatjana već nekoliko godina unazad, svoje letnje mesece provodi gledajući i ocenjujući pristigle filmove.

Na sam dan otvaranja filmskog festivala Uhvati film razgovarali smo sa Tatjanom o uzrocima i načinima prevazilaženja socijalne distance prema osobama sa invaliditetom, kao i značaju filma i Festivala u tom zadatku.

Koje su glavne predrasude društva prema osobama sa invaliditetom?

Osobe sa invaliditetom su u manjini, jer nas je samo 10 posto (što i nije samo), pa kao da se smatramo manje bitnim. To je vidljivo na primeru kafića i bioskopa, koji nisu pristupačni za osobe sa invaliditetom. Društvo nas ne vidi uvek kao ravnopravne i često se smatramo aseksualnim, kao da nemamo pravo na seksualnost, na emocije u partnerskim odnosima i na decu. Ili nas posmatraju kao da smo superheroji, što je slučaj sa paraolimpijcima, ili na nas gledaju kao na jadne i sažaljevaju nas. Ima stereotipa i predrasuda koje ne mogu sami od sebe da se reše, osobe sa invaliditetom moraju da budu mnogo aktivnije i da bez obzira na vrstu invaliditeta imaju zajedničke priče. Država neće sama da prepozna i kaže – da, vama je potrebna ovakva vrsta podrške. To moraju da urade same osobe sa invaliditetom i da tako senzibilišu okruženje.

Koji su najbolji načini da se okruženje edukuje o osobama sa invaliditetom?

Mislim da su umetnost i kultura jako bitna stvar. Nažalost, kako godine teku i kako se moje iskustvo kroz različite priče proteže, smatram da su neophodne i sankcije. Jaki, dobri, kolektivni zakoni i sankcionisanje nepoštovanja tih zakona. Ne možemo mi da, na primer, od nekog građevinskog radnika očekujemo da ima senzibilitet. Možda, ako ima dete sa invaliditetom. Moraju da postoje neki zakonski okviri koji se odnose na – saobraćaj, pristupačnost, na to šta inkluzija podrazumeva u školi, koje vrste podrške su potrebne porodicama gde neko ima invaliditet, personalnu asistenciju, lične pratioce. Sve ovo je nedovoljno definisano i nije sprovođeno u praksi.

Da li mislite da neosetljivost društva doprinosi već postojećim sistemskim i institucionalnim preprekama? Do koje mere je to izraženo?

Svakako. Na primer, imate razred koji ima jednog učenika s autizmom, i ta deca iz razreda budu senzibilisana. Ako je taj učenik prihvaćen i ako ima dobru, saradljivu porodicu koja je otvorena za neka nova iskustva, onda imate pozitivnu priču i decu koja imaju pozitivan stav prema osobama sa autizmom. Ali ako imate dete koje se nije prilagodilo, nastavni kolektiv koje nije dovoljno bio spretan i sposoban da iznese to prilagođavanje, i onda dete posle npr. pet godina u nekom razredu prebaci se u specijalnu školu, ili bude ispisano iz škole, ili doživi neko negativno iskustvo, onda imate dvadesetak đaka koji nisu dovoljno senzibilisani.

Ne možemo očekivati da se svest širi samo kroz filmove, promene su moguće ali treba da bude priča u čitankama, knjigama, enciklopedijama, da postoji vidljivost u muzičkim spotovima ali ne kroz neku žalopojku nego nešto što je sastavni deo života. U dečijoj enciklopediji koju sam ja kupila pre jedno desetak godina na slici eksperimenta kako napraviti plamen bez šibice prikazan je dečak koji drži jedan kamen i koji je u kolicima, ili na priči o dinosaurusima prikazana je devojčica za koju se vidi se da ima slušni aparat –  a ne dotiče se priče o osobama sa invaliditetom. Prosto je bitno da vidljivost bude dostupna, pristupačna.

Koliko je važan jezik i odabir termina koje upotrebljavamo kada govorimo o ovim temama?

U radu s ljudima je važan jezik, ne samo kada pričamo o invalidnosti, već je bitan i jezik koji koristimo i inače u svakodnevnom govoru. Jako je važno da li se vi nekome obraćate sa drago dete ili kretenu, ili da li psujete ili govorite lepe reči. Tako je isto jako važno u odnosu prema osobama sa invaliditetom – ako vi za nekog kažete da ima specijalne ili posebne potrebe, mozak automatski, neminovno beleži da taj deo populacije ima neke posebne potrebe. Nema specijalnih potreba – svi imamo relativno slične potrebe ali su načini na koji ćemo ih zadovoljiti različiti. Zašto ne reći osoba sa invaliditetom umesto invalid? Zašto je to teško reči? Zašto govoriti hendikepirani kada taj izraz podrazumeva ne samo invaliditet nego na primer kad neko ne zna španski a gleda film na španskom? Sama invalidnost nije oznaka hendikepa. Jako je važan jezik i u medijima. Čak se nekad koriste pozitivni izrazi onda uslede fraze poput „prikovan za krevet“ ili „nepokretan“. Mi zaista i dalje imamo taj prikaz kao da su priče osoba sa invaliditetom jadne i tužne.

Da li vrsta invaliditeta stvara razliku u odnosu društva prema osobi sa invaliditetom?

Osobe sa mentalnim ili vidljivim invaliditetom doživljavaju češći i veći stepen diskriminacije nego druge osobe, a posebno na polju da su askeksualni, manje vredni, da ne znaju da zastupaju sopstvena prava i mogućnosti. Postoji jedan potpuno haotičan odnos i netolerantnost do te granice da je porodicama lakše da decu i mlade sa invaliditetom drže u četiri zida nego da ih izlažu potencijalnim sukobima. Roditelji dece bez invaliditeta se javno žale i zastupaju stav da ne žele decu sa invaliditetom u grupi u vrtiću. O ovome bih mogla da govorim u nedogled, ali definitivno da su osobe sa mentalnim invaliditetom i osobe sa oštećenjem sluha, koje zbog toga što ne čuju često doživljavaju kao nevidljive, suočene sa ogromnom diskriminacijom. Naravno, svaki invaliditet nosi određen vrstu diskriminacije sa sobom.

Koji je prvi korak koji treba da preduzmemo kako bismo promenili trenutno stanje u odnosu društva prema osobama sa invaliditetom?

Moje mišljenje je da prvi korak mora da potekne od samih osoba sa invaliditetom. Potrebno je da se više krećemo u drušvu, da budemo mnogo vidljiviji i aktivniji u svim segmentima – političkim, pedagoškim, sociološkim, psihološkim, naučnim i slično.

A šta je to što zajedno možemo da uradimo? To je jako opšte pitanje, ne možemo svakome da pošaljemo poruku, ali kada bi se otvorenije kroz pozitivne primere pričalo o tome, efekat bi bio veći i došlo bi do većeg broja ljudi. Lično sam imala priliku da budem u emisiji gde nisam gostovala nego je o meni bila priča, pa su me posle prepoznavali ljudi koje srećem svakodnevno u kraju u kojem živim i počeli su da me gledaju drugačije, čuli su jednu drugu stranu o meni i sad ne vide samo ono što ja mogu ili ne mogu – već neku celovitost. Primer dobrog prikaza osoba sa invaliditetom je film koji je dobio sjajne ocene i nagrade – film o Hokinsu koji opisuje njegov rad i odnos sa ženom, a retko se dotiče teme invaliditeta. Taj film je po meni napravio pravi bum. Filmovi imaju tu moć. Aktuelna je priča o paraolimpijcima, pa bi bilo podsticajno kada bi se o njima snimio neki televizijski prilog, dokumentarac ili igrani film čak, to bi bilo nešto što bi moglo biti podsticajno.

Prema kojim kriterijumima se vodite kada birate filmove za Festival?

Uvek se vodim jednim te istim kriterijumom – film mora da bude snažan. Neki filmovi su toliko jaki da morate da ostavite neko vreme posle toga da razmislite ili prosto da vas prođu emocije. I sama sam osoba sa invaliditetom, pa možda na neki drugačiji način i gledam filmove, primetim stvari koje možda neko drugi ne bi primetio. Boja i ton koji filmovi nose ne treba da budu uprljani nekom negativnom rečenicom, jadikovkama ili pežorativnom slikom. Film mora da ostavi neki trag, pečat, i ono što je jako bitno, da ne unazađuje priču u vezi sa osobama sa invaliditetom, nego da posmatra osobe sa invaliditetom kao ravnopravne.

Nevena Todorović