Iz ugla Ksenije Živković

– Mediji osobe sa invaliditetom uglavnom prikazuju superiorno – kao superheroje ili sažaljivo -kao nesposobne i jadne, a sam invaliditet kao bolest ili veliku nesreću, istakla je Milesa Milinković, direktorka filmskog festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan/Uhvati film“ u okviru radionice, „Ni superheroji ni jadni invalidi“, održane 19. i 20. septembra u Kulturnom centru Novog Sada.

– Razlog za ovakvo prikazivanje osoba sa invaliditetom u medijima uglavnom je nedovoljna informisanost, korišćenje pogrešne terminologije i nepoznavanja bontona ophođenja prema osobama sa invaliditetom, rekla je Milesa.

Ona je istovremeno ukazala na brojne stereotipe i predrasude u društvu prema osobama sa invaliditetom koje neposredno dovode do
diskriminacije. Jedna od njih je da osobe sa invaliditetom imaju „posebne“ potrebe. Milesa je objasnila da osobe sa invaliditetom imaju iste potrebe kao i osobe bez invaliditeta: npr. druženje, odlazak u bioskop, posao ili osnivanje porodice.

– Jedan od načina rušenja predrasuda, dodala je Milesa, jeste druženje sa osobama sa invaliditetom od detinjstva, kako bi deca shvatila da postoje različitosti i prevazišla socijalnu distancu koja postoji.

I same osobe sa invaliditetom u publici potvrdile su da ne žele da ih drugi smatraju nemoćnim i nesposobnim.

– Ja koristim pomagala i stalno mi se dešava da mi pri ulasku u autobus prilaze ljudi koji neumorno žele da mi pomognu. Mene to zbunjuje, jer ja umem sam da uđem u autobus bez ičije pomoći, rekao je jedan od prisutnih.

S druge strane, ne žele ni da ih smatraju superherojima.

– Mi se prilagođavamo običnim životnim situacijama. Da, nekad to iziskuje male ustupke, ali to nije nikakvo herojstvo, niti hrabrost. Ako će me neko zvati „herojem“, onda želim da to bude zbog mojih zasluga, a ne zbog toga što imam invaliditet, posebno je istakla Milesa.

Drugi dan radionice bio je rezervisan za dekonstrukciju  praktičnih primera iz medija. Milesa je zatim, podsetila na nekoliko poznatih filmova koji, uglavnom, osobe sa invaliditetom prikazuju kao zlikovce ili veoma pametne, i dodala da ovakvo predstavljanje produbljuje predrasude.

 

Iz ugla Marije Stojadinović

Kada mediji izveštavaju o osobama sa invaliditetom, koriste dva ekstrema – ili ih prikazuju kao superheroje pri obavljanju svakodnevnih radnji, ili kao nemoćne u potrazi za pomoći – zaključak je dvodnevne radionice „Ni superheroji ni jadni invalidi“ održane 19. i 20. septembra u Kulturnom centru Novog Sada, u okviru filmskog festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan/ Uhvati film“. Radionica je bila otvorena za sve zainteresovane, a dnevno je prisustvovalo tridesetak ljudi.

Radionicu je otvorila izvršna direktorka festivala, Milesa Milinković, predstavljajući najčešće stereotipe, predrasude i vidove diskriminacije o osobama sa invaliditetom, kao i modele pristupa invalidnosti. Zatim je istakla da je važno da mediji kad izveštavaju o osobama sa invaliditetom koriste ispravnu terminologiju, naročito jer je jedna od glavnih odlika ovakvih tekstova senzacionalizam. Takav pristup se potom prenosi i u privatnu sferu, gde ljudi u svakodnevnim situacijama govore o osobama sa invaliditetom kao o superherojima ili pak žrtvama. „Ja nisam heroj zato što radim neke obične stvari, zato što sam izašla iz stana ili zato što imam partnersku vezu“, objasnila je Milesa.

Jedno od glavnih pitanja o kojem se diskutovalo na prvom danu radionice bilo je – Da li invaliditet podrazumeva nesrećan život?

Milesa je na ličnom primeru objasnila da joj je invaliditet dao određenu širinu za posmatranje sveta, i da smatra da je, zahvaljujući njemu, postala mudrija. Iskoristila je mere afirmativne akcije, kao što su besplatno studiranje i mesto u studentskom domu. „Meni moj invaliditet nije problem“, rekla je Milesa.

Učesnici radionice uočili su da koren gotovo svih problema koje imaju osobe sa invaliditetom nije sam invaliditet, već odnos koji društvo ima prema njemu.

Po njihovom mišljenju, takav odnos uspostavlja se tokom odrastanja i neophodno je odmalena razgovarati otvoreno o tome sa decom. Takođe, složili su se da je najvažnije stvaranje prilika i da, ako neko ima invaliditet, to ne znači da mora biti nezaposlen.

Drugi dan radionice bio je interaktivniji i polaznici su imali priliku da teorijsko znanje koje su stekli prethodnog dana primene u praksi. Svi prisutni bili su podeljeni u grupe kako bi analizirali različite novinarske tekstove i filmove koji na loš način prikazuju osobe sa invaliditetom.

Uočili su da je u takvim pričama dominantna patetika koja je, po mišljenju učesnika, nepotrebna.