Kao novinarka Portala o invalidnosti, često sam u poziciji da ljudima postavljam pitanja na kakva sama sebi retko odgovaram. Možda iz lenjosti, jer nemam vremena da dajem odgovore, kad mi je po prirodi posla važnije da asistiram drugima da artikulišu sopstvene. Možda zato što ne verujem u jednoznačnost, nego sam naklonjena polifoniji. Ponajviše, jer mi se čini da su pitanja sama po sebi neprocenjiva. U prethodnom periodu bili smo izloženi sami sebi, zatvoreni u sopstvene sadržaje, primorani da se preispitujemo: – Bez čega sve mogu, šta mi je zaista važno, koje uloge ne moram da igram, ko sam ja u mreži izgrađenih odnosa, šta ću prvo da uradim kad se karantin završi? Po prirodi selektorskog posla, unutar karantina našla sam se u filmskom karantinu. Samo naizgled, filmovi su me udaljavali od aktuelne stvarnosti; suštinski su je produbljivali, izlagali unakrsnom ispitivanju, secirali obmane i ukazivali na slojevitost svakodnevice. Ili sam se barem trudila da biram filmove koji imaju takvu moć.

Nije bilo dovoljno da film bude naprosto dobar, da vešto izbegava stereotipe i da demonstrira korektnost u scenama, dijalozima ili temama. Ne samo da nisam mogla da prihvatim glorifikaciju mučeništva i patnje, nego ni neutralnost opštih mesta, ono što je prihvatljivo i već viđeno, poznato i potrošeno. Na ovogodišnji konkurs pristiglo je obilje filmova sa izvanrednim životnim pričama, fascinantnim karakterima, potencijalno snažnim motivima, među kojima sam birala one koji su, od početka do kraja, izvedeni na izuzetan filmski način. Tragala sam za filmovima koji imaju moć da nas apsorbuju već u prvoj sceni; za zavodljivim filmovima; za filmovima koji su vizualno primamljivi, besprimerni, iznenađujući do te mere, da će nam neizbežno raspršiti postojeći horizont očekivanja; za filmovima koji uzdrmavaju i uzbuđuju čula, sinestezični su i, naravno: otvaraju pitanja, ne pretendujući na unapred zadate odgovore.

Neki od filmova zavaravaju nas svojom jednostavnošću, da bi nam predočili kako isečak svakodnevice može da ima moć fraktala, da unutar sebe sadrži i sažima sveobuhvatnost nečijeg životnog stila, nečije principe postojanja, životnu filozofiju, ceo nečiji život, zapis fluidne sudbine u jednom uhvaćenom fragmentu. Neki filmovi ophrvaće nas težinom neizgovorivih tabua, uhvatiće nas u čeličnu mrežu kompleksnih odnosa, poremetiće nam privid udobnosti izmeštajući nas u jezgrovitu brutalnost. Ali nas neće ostaviti tamo. To su filmovi koji nas suočavaju sa senkom, nasiljem i destrukcijom, ali poseduju ritualnu snagu da nas izvedu iz tog rasvetljenog ponora, jer raskrinkavaju njegove pozadinske mehanizme. Ne traumatizuju nas da bi nas izravnali s apsurdnošću sveta, ni da bi nas pomirili sa neminovnostima fanatizma i zloupotrebe moći, niti da bi nam gorčinu iskustva učinili naprosto podnošljivom, nego da bi nas povezali sa snagom iza zaceljene traume. Neki od filmova su nepopravljivo vedri, nekada urnebesni, prožeti zaraznim humorom kakav odlikuje zdrav odnos prema životu, jer: ko je u stanju da se smeje sam sebi, istinski prihvata sebe, a ne torturu zaludnog perfekcionizma.

Invaliditet u filmovima možemo posmatrati doslovno, ali i kao metaforu bilo kog svojstva jedinstvenosti, različitosti uopšte, nekog netipičnog iskustva ili dela identiteta koji je u procesu prihvatanja. U tom slučaju, filmovi koji tematizuju pokret za prava osoba s invaliditetom ne tematizuju isključivo pokret kao takav, nego i sposobnost ljudskog bića da parodira samo sebe, da se suoči sa sopstvenim paradoksima, da istražuje različitost unutar različitosti. Filmovi koji se upuštaju u svu kompleksnost odnosa majke prema detetu s invaliditetom ne preispituju samo ambivalentnost tog odnosa, nego roditeljstvo uopšte: – U kojoj meri roditelji zaista prihvataju sopstvenu decu, koja nisu njihovi klonovi? Filmovi o izuzetnim dostignućima osoba s invaliditetom u plesu, sportu i drugim oblastima, ujedno otvaraju opšta pitanja o zauzimanju sopstvenog mesta u društvu koje nije izgrađeno po meri čoveka: – Kako sačuvati individualnost i besramno ispoljiti talente, ne podleći osporavanjima i sveprisutnom imperativu običnosti ili takozvane normalnosti, u ime osećaja da pripadamo – najužoj porodici, nekom kolektivu ili društvu uopšte – svima, više nego sebi? Filmovi o životu sa psihičkim invaliditetom nisu filmovi o posrnuću izvesnih izgubljenih ljudi, nego o nama samima: – Koji apstraktni slojevi postojanja nas toliko uznemiravaju, da bismo ih najradije negirali? Koji neimenovani strah nam ne dopušta da u ljudima vidimo ljude? Filmovi o seksualnosti osoba s invaliditetom svakako nam ukazuju na pritajenu politiku eugenike, ali i na svu apsurdnost demonizacije seksualnosti kao osude života samog.

Ne samo da je invalidnost tematski okvir Festivala, nego i ključ neprocenjivih pitanja o individualnosti, pravu na samorealizaciju, prevazilaženju dotrajale dogmatičnosti i oslobađanju strasti prema životu.

 

Marijana Čanak