Đurđa Lili Horvat je blogerka, pedagoškinja, majka, supruga, spisateljica dramskih komada koji se bave angažovanim temama i već osam godina deo dramske radionice za decu „Cvrčak“ iz Temerina koja je ušla u drugu deceniju postojanja. I sve to sa ciljem da pomoću dramske umetnosti nauči, poduči, prenese poruku, razbije predrasudu, da stvori bolje okruženje za decu koja će tu energiju i znanje širiti dalje. Pozorišnim komadom „Lepota različitosti“ predstavila se i na 14. Festivalu „Uhvati sa mnom ovaj dan/Uhvati film“.

Kako ste došli na ideju da spojite Vaš dramski talenat, društveni aktivizam i oplemenjivanje dece?

Moja prijateljica Jadranka Bokan, inače profesorica razredne nastave, osnovala je dramsku radionicu za decu „Cvrčak“ da bi spojila svoju ljubav prema deci i ljubav prema pozorištu. Pošto sam studirala pedagogiju, u jednom momentu pozvala me je da sarađujemo. Sve dalje je išlo nekako samo od sebe. Želele smo da teme koje su nama bitne, koje smatramo bitnim i društvu u celini, prikažemo na sceni, da ih približimo deci. Tako je nastao moj prvi tekst, a zatim su sledili i svi ostali. S obzirom da se broj dece, a i broj aktivnosti koje imamo, stalno povećava, pozvale smo našu bivšu glumicu, Bojanu Vojvodić, da nam se pridruži, tako da u poslednje dve godine i ona vodi probe.

Koje teme su zastupljene u Vašim predstavama i zašto?

Počela sam sa komedijama, jer na njih deca, a ona su nam ciljna grupa, najbolje reaguju. Međutim, trudila sam se da svaka predstava, svaki tekst ima i neku dublju poruku. Da nam cilj ne bude samo izvođenje predstave, nego da ostavimo utisak, da deca koja to gledaju na kraju izađu iz sale a da su nešto naučila. Zato su mi i teme raznolike, od borbe protiv predrasuda, preko problema roditeljstva u savremenom društvu, zatim ekologija, inkluzija i sve ono sa čime se deca svakodnevno susreću.

Koji cilj želite da postignete Vašim predstavama?

Kao što sam već  rekla, cilj je naučiti nešto decu. Da shvate da svaka akcija ima reakciju, da sve što kažemo ili uradimo ima uticaj na druge. Želim da ih podstaknem da razmisle o sebi i drugima, da uvide da nisu sama u nekim problemima, ako ih imaju, da možda uvide na koji ih način mogu rešiti.

S obzirom da radite sa decom glumcima, da li je tačno „da se ne rađamo sa predrasudama, već ih učimo“?

Tačno je. I to se vidi najviše kada radimo sa decom različitih godina. Mlađa deca su otvorenija ka novim iskustvima, bezuslovno prihvataju druge, nemaju problem da se užive u bilo koju ulogu. Već kada uđu u pubertet, nekako se stvari menjaju. Naravno, ne kod svih, ali ima i toga. No, mi se trudimo da decu učimo da nemaju predrasude.

Kako deca kao publika reaguju na vaše predstave?

Deca vole naše predstave. Njima je zanimljivo kada na scenu izađu deca koja glume. To im daje osećaj da i oni to mogu. I ne mali broj puta nam se desilo da posle neke predstave dođu na probu deca koja su gledala sa željom da se uključe i da se i sami oprobaju na „daskama koje život znače“.

Da li primećujete da deca uče glumeći u vašim predstavama?

Da. S obizom da su naši glumci prvi koji se susreću sa tekstom, uvek gledamo da im objasnimo suštinu teme predstave i karakter određene uloge koju treba da odglume. Recimo, u predstavi „I devojčice igraju fudbal“, naučili su da ne treba nekog odbaciti, apriori, zbog nečega što jeste ili kako izgleda ili čime se bavi, jer im se to kasnije može osvetiti.

Koje vaše predstave smatrate najuspešnijim i zašto?

Jedna od najuspešnijih je svakako „Lepota različitosti“, koju smo izvodili preko dvadeset puta. Reakcije publike su fantastične, mnogi su mi rekli da su dolazili i po dva puta da je pogledaju. Osim toga, na 56-oj Pokrajinskoj smotri dečjeg dramskog stvaralaštva „Majski susreti“, 2015. god. ova predstava je dobila nagradu za najedukativniji tekst.

Druga koja je takođe uspešna je „Nedostajem sama sebi“, govori o problemu narkomanije. Prvi ju je na scenu postavio naravno „Cvrčak“, ali stigla je i do Sinja, u izvođenju Sinjskog pučkog kazališta, a trenutno je i u postavci Gradskog kazališta Beli Manastir.

Predstava „Ko je smestio vuku?“ dobila je nagradu za najbolji tekst na 27. Međunarodnom festivalu humora za decu u Lazarevcu 2015.

Da li se desilo da ste se nekad na probi susreli sa nerazumevanjem od strane dece koja glume? A od strane njihovih roditelja?

Mislim da nisam. Uglavnom su tu deca koja vole glumu i žele da glume, tako da nerazumevanja nema. Dešavalo se ponekad da se neko pobuni protiv uloge koja mu je namenjena, ali to je zaista bilo retko, a i brzo smo to rešavali – razgovorom, objašnjavanjem, zašto je to tako. Roditelji nas podržavaju i pomažu naš rad.

Koliko mislite da je jedna pozorišna predstava moćno sredstvo u otklanjanju stereotipa i predrasuda?

Iskreno se nadam da jeste. Deca su danas, nažalost, izložena nekvalitetnom tv programu, sadržajima neprimerenim njihovom uzrastu i odrasli često nemaju volje ili vremena da im se posvete na pravi način. Stoga, bar mi koji se bavimo kulturom treba da se potrudimo da im pokažemo nešto što promoviše prave vrednosti, da ih naučimo da sami prepoznaju ono što je dobro.

S obzirom da ste aktivni i u pisanju bloga, šta izražavanje putem tog medija znači za Vas?

Znači mi mnogo. Na njemu delim svoje misli, ideje, stavove sa celim svetom. Pisanje bloga je veliki izazov. To je interaktivan medij, tako da skoro momentalno dobijam i reakcije na svoje pisanje. Neki čitaoci se slažu, neki ne, ali u oba slučaja mogu nešto novo i da naučim od ljudi koji komentarišu. Blog takođe promoviše i moje pisanje dramskih tekstova, pošto i njih objavljujem. Preko njega sam upoznala nove prijatelje, ljude koji se takođe bave decom i pozorištem.

Divna Stojanov