Siniša Tucić je, pre svega, prepoznat po svojoj poeziji i društvenom aktivizmu. Ali, već dve godine i kao selektor Festivala Uhvati film, na temu invalidnosti, gde mu je zadatak da između stotine prijavljenih filmova odabere one koji zaslužuju da dođu do stručnog žirija, i koje svojim pristupom promovišu socijalne modele invalidnosti.

Sa Sinišom smo razgovarali na temu kvaliteta pristiglih filmova na ovogodišnje izdanje Festivala, kao i sa teškoćama sa kojim se susreće obavljajući ovaj zahtevan posao. Siniša je prvo sa nama podelio njegov doživljaj festivala:

– Od samog početka posećujem manifestaciju. Festival je pokrenut na inicijativu Milice Mime Ružičić Novković i Ljiljane Ćumure. Sve se to zbilo, sada već daleke, 2003. godine kada su se, u okviru Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom i Centra živeti uspravno, pokretali novi projekti u vezi sa poboljšanjem položaja osoba sa invaliditetom, kako na samom univerzitetu, tako i u Novom Sadu. Bilo je to vreme entuzijazma, novih ideja, pune afirmacije socijalnog modela invalidnosti. Puno se radilo i dosta je toga promenjeno. Društvene okolnosti nakon petooktobarskih promena su nam išle na ruku. Period od 2000. do 2003. godine smatram vremenom strateškog preokreta. U početku su na Festivalu prikazivani dugometražni filmovi na temu invalidnosti. Tako da smo mogli videti poznati film Moje levo stopalo o životu Kristija Brauna, zatim ekranizaciju autobiografije Helen Keler, popularno ostvarenje Ples u lancima. Festival su pratili propratni programi, tribine, radionice. Godine 2005. sam u okviru projekta Kamernog pozorišta muzike Ogledalo, koje je gostovalo na Festivalu, i izveo performas sa patikama. U godinama kada sadašnja direktorica festivala Milesa Milinković počinje da se značajnije angažuje u festivalskom timu, Uhvati fim se profilisao kao takmičarski festival kraćih filmova na temu invalidnosti. Tada su krenuli da pristižu filmovi iz celog sveta. Osvojio sam i plaketu za najoriginalniji film i afirmaciju umetnosti 2013. godine, kao akter i jedan od koautora filma Pobacani pasvordi u režiji Narcisa Alispahića. Od 2016 obavljam funkciju selektora.

Koliko je teško biti selektor filmskog festivala?

Selektorski posao nije nimalo lak. Pristižu filmovi iz celog sveta. Često dobijamo jače filmove iz manje razvijenijh zemalja istoka, koje na bolji način prezentuju socijalni model i punu afirmaciju osoba sa invaliditetom  u društvu, od nekih filmova što pristižu iz zapada gde je stepen ljudskih prava na najvišem nivou. Ali naravno i sa zapada dolaze odlični filmovi. Srećna okolnost je da ja pravim širi izbor. Na žiriju je da sastavi konačan program. Živ čovek greši. Ponekad se desi da neki filmovi budu odbačeni, a da zaslužuju da se prikažu. Ja sam toga potpuno svestan, ali uvek stojim iza svog izbora. Dajem sve od sebe.

Ove godine pogledali ste oko 200 filmova. Kojim ste se kriterijumima rukovodili prilikom odabira filmova? Kako konkretno izgleda proces selekcije filmova?

Osnovni i prvi kriterijum je da su filmovi prikazani u socijalnom modelu invalidnosti. Ponekad se desi da se neke ideje iz godine u godinu ponavljaju i to je jedan od kriterijuma za eliminaciju pojedinih filmova. Ovogodišnji fokus festivala je na aktivizmu žena sa invaliditetom, koje sve više i više uzimaju važne pozicije u i pokretu širom sveta. Imamo sjajne filmove o mladim ženama koje se obrazuju. Neke od njih žive i na selu i imaju podršku porodice zajednice, neke ne. Takođe, ove, kao i prošlih godina prikazani su filmovi iz regiona. To je veoma bitno, jer imamo slične probleme i iskustva. Za mene je Festival važan jer kroz film možemo da sagledamo položaj osoba sa invaliditetom u našoj zemlji, u odnosu na bliže okruženje i svet.

U čemu vidite posebnost filmova na Festivalu ove godine? Da li je neki film ostavio poseban utisak na vas?

Filmovi su iz godine u godinu sve bolji i bolji i sve je manje pogrešnih stereotipa vezanih za tzv. medicinski model invalidnosti. Akteri ovih filmova, uključeni su u sve segmente života, suočeni sa najrazličitijim iskušenjima i izazovima.

Po Vašem mišljenju, da li festival Uhvati film opravdava svoju misiju?

Festival Uhvati film je prvi festival na kojem se prikazuju filmovi o invalidnosti kod nas. Osim klasičnih seminara, tribina, kampanja, u kojim učestvuje uži krug ljudi, ovakve manifestacije su bitne jer na drugačiji način prikazuju život osoba sa invaliditetom široj publici. Umetnost uvek otkriva nove perspektive.

Na koji način privući filmske gledaoce na ovaj festival? Smatrate li da je publika u Novom Sadu dovoljno zainteresovana ovakvu vrstu filmova?  

Filmovi koji su prikazuju na festivalu nisu samo filmovi na temu invalidnosti. To su pre svega vrhunska umetnička ostvarenja, koja bi mogla da se prikažu na bilo kojoj  filmskoj manifestaciji. Pored široj publici poznatih manifestacija u našem gradu poput Sinema sitija, Festa, Videomedeje, Filmskog fronta, Uhvati film otvara novu perspektivnu. Festival može biti od velike koristi i budućim rediteljima, glumcima, dramaturzima, filmskim kritičarima, da bi u svom budućem radu izbegli pogrešne stereotipe i da bi na adekvatan način predstavljali osobe sa invaliditetom, kako u svojim  budućim autorskim ostvarenjima tako i u  tekstovima o filmu. Naravno, dobrodošli su svi ljubitelji filma. Uhvati film za mene predstavlja nekoliko dana dobre umetnosti i uživanja u filmskim kadrovima.

 Pored što ste selektor Festivala, vi ste i pesnik i aktivista. Kolika je snaga umetnosti da zaista menja svet, da li kroz poeziju ili film?

Večita dilema – Da li umetnost može da promeni svet? Ja mislim da može, ali to su jako dugi procesi i rezultati ne dolaze odmah. Potrebno je publiku podstaći na razmišljanja. Otvoriti drugu perspektivu. Ponekad treba imati strpljenja. Umetnost ima moć da utiče na stvarnost, ali treba da prođe vreme. Moderne tehnologije, dostupnost kamere i činjenica da danas nije skupo snimiti film, omogućava nam da sagledamo kako osobe sa invaliditetom koje čine 15% svetske populacije žive u različitim krajevima sveta. Oko kamere mnogo toga novog otkriva i mi učimo ono što do sada nismo znali.

 Kako biste ocenili trenutni društveni anagažman po pitanjima osoba sa invaliditetom u Srbiji?

Mnogo toga je urađeno u poslednjih petnaestak godina. U Srbiji postoji jak invalidski pokret, ali bi moglo više mladih da se uključi, jer treba još dosta toga da se uradi. Ako smo se za neke stvari izborili, to ne znači da će to tako ostati zauvek. Nažalost, svedoci smo da država smanjuje budžete, nema podrške za personalnu asistenciju, pristupačnost… Zakon o zapošljavanjui osoba sa invaliditetom ponekad postoji samo na papiru. Ima još puno posla i ne bi bilo dobro da uđemo u period stagnacije uljuljkani na krilima ranijih uspeha i postignuća.

Rastko Vitas