Moj dan je samo – dan; Intervju s Lanom Nikolić akterkom filma “U međuprostoru”

Novinarka, blogerka, aktivistkinja, članica Udruženje studenata sa hendikepom iz Beograda – Lana Nikolić, pored diplome svetske književnosti, poseduje i izgrađen kritički stav i svest o važnosti društvene aktivnosti. Lana uvek odlučno ističe da ništa u njenom životu ne doživljava teško, ali ni posebno herojski. Zato i ne čudi da je upravo jedan njen dan postao inspiracija za film U međuprostoru, autorke Maše Šarović, koji se novosadskoj publici premijerno prikazao na 14. filmskom festivalu Uhvati sa mnom ovaj dan/Uhvati film u Novom Sadu.

ALEKSANDAR SUMILOV 0655221069

foto: ALEKSANDAR SUMILOV

Film U međuprostoru prati jedan tvoj običan dan. Koliko je on neobičan i težak u javnom prostoru koji nije prilagođen osobama sa invaliditetom i u sredini gde vladaju predrasude o osobama sa invaliditetom?

Jedan moj dan svakako nije težak, a ni preterano neobičan. Ja više volim da kažem – kompleksan. I ne nužno u negativnom smislu. Prosto je jedan moj dan slojevit, između ostalog i zbog hendikepa. Neprilagođena sredina svakako utiče na mene i na moj način funkcionisanja, i na to kako organizujem dan, ali nekako, ja to i ne primećujem uvek. Uglavnom to vidim kada sam umorna, na primer, pomislim da bi mi sada svakako bilo lakše da brzo siđem niz stepenice umesto što mi treba deset minuta. Ali to se ne događa često. Hendikep imam oduvek, i nekako sam navikla, to je moj svet. Postaje neobičan jedino kada ga poredim sa svetom osoba koje nemaju hendikep. A porediti sebe sa drugima, nikada nije dobro. Predrasude su sastavni deo života, i da, ima ih, ali one se prihvataju i nose kao nešto normalno, na kraju krajeva. Bude mi neprijatno kada mi neko na ulici priđe i pita me otkuda mi hendikep bez uvoda. Ali, ne mogu im ni zameriti, ne viđaju svakog dana nekog poput mene, i to je samo znak koliko osoba sa hendikepom nema uslova da samostalno izađe napolje. U suštini jedan moj dan je samo – dan, a neobičan je upravo koliko i vaš, ni manje ni više, iako imam hendikep.

Misliš li da će film pozitivno uticati na gledaoce i uspeti da promeni perspektivu o osobama sa invaliditetom?

Možda, zavisi od toga koliko ga ljudi vidi, mada uvek govorim – ako promeni makar jednu osobu, sve što sam uradila nije uzalud. Sve dok promenim makar nešto malo, ako ohrabrim nekoga da krene od nule, ako usmerim nekoga, dam mu samopouzdanja i snage, ništa nije uzalud i sve ima smisla. Sve kompleksne promene u percepciji hendikepa od strane osoba koje ga nemaju, idu sporo. Ali svest ljudi se lagano menja, mi to možda ne primećujemo direktno. Filmom sam pre svega želela da utičem na osobe sa hendikepom, da znaju da nije neobično ako se školuju, nekoga vole, ako su zainteresovani i rade mnogo stvari. Društvo je to koje šalje poruku da smo mi heroji, i da je ono što radimo neobično, i za tapšanje, i da je, ako imaš dečka, a imaš hendikep, ili završen fakultet, to neki neverovatan uspeh. To je potpuno pogrešna poruka. Mi smo isto što i ljudi bez hendikepa, i imamo sva prava koja imaju i oni. Mi samo želimo da živimo punim kapacitetom, a to nije herojski.

Kakva su tvoja iskustva sa snimanja filma? 

Komplikovano. Imala sam jako negativno iskustvo u saradnji sa ekipom, to su mladi ljud koji znaju mnogo toga, ali ne umeju da izađu iz stereotipnih okvira prikazivanja hendikepa. To me je jako razočaralo. Oni su možda dobri režiseri na neke druge teme, a ovu nekako nisu umeli da ispričaju i to me je baš iznenadilo. Razgovarala sam sa njima dosta pre snimanja, ali na kraju je ispalo da smo imali potpuno različite ideje o filmu, i oko toga šta i kako treba reći. Nekako je ispalo podnošljivo, ali mislim da je film mogao mnogo više i bolje da kaže. Najviše me je zabrinulo što se film dopao uglavnom svima. To mi je nekako bio alarm da nešto ne valja. Ako su ga svi razumeli, onda je sve pogrešno. Trebalo je da natera publiku da misli na kompleksniji način, da im zavrti umove. Ne znam koliko smo u tome uspeli. Ipak, opet bih uradila isto, jer je ipak samo to iskustvo neprocenjivo. Snimanje, pa i te neke greške, ljudi, sve je to dobra škola. Za sledeći put znam kako ću. I znam da želim opet nešto da snimam, samo kvalitetnije i bolje. Mada, i ovako je delimično u redu, sve dok je poruka kako tako prenesena.

U medijima se stalno provlače izjave kako „…moramo pričati javno o tome“ ili „…razgovor u porodici je najbitniji“,a opet predrasude su česte. Koliko misliš da mediji stvarno učestvuju  u rušenju stereotipa o osobama sa invaliditetom? Koliko potpomažu samim osobama sa invaliditetom da se osnaže?

Mediji najčešće stravično doprinose stvaranju stereotipa i predrasuda. Oni su ti koji stvaraju sliku heroja, nadljudi, kojima je eto, svaka čast što se bore (od ove reči se ježim!) i oni su ti koji tome veoma često pristupaju na patetičan način. Medijima je potrebna jedna dobra edukacija, i to uporna, svakog meseca neki seminar. Dok ne shvate da su osobe sa hendikepom osobe, a ne heroji. I da nisu za žaljenje ni za divljenje. Jako bih se obradovala kada bih pročitala normalan tekst o osobama sa hendikepom, na primer, u novinama. Ali takvih gotovo da nema.

Kako si ti lično uspela da promeniš perspektivu? Prvo svoju, a onda i svoje okoline?

Moja perspektiva je godinama ista, a za to su zaslužni moji roditelji. Ona se godinama, kao i moja ličnost samo unapređuje i dograđuje. Odmalena sam hendikepu pristupala zrelo, i promišljeno. Ali, za to je zaista zaslužna moja porodica. Kasnije sam samo iskoristila tu podlogu koju su mi oni dali, da nastavim da se usavršavam i napredujem i da svoje stavove koje ljudi percipraju kao napredne, prenosim na okolinu. Kažem, moji stavovi nisu napredni, to bi trebalo da je normalno. Ali eto, na tom smo stupnju još uvek kao društvo, da je nekako alternativno i skoro pa nenormalno da osoba sa hendikepom ima ispunjen i običan život.

Imaš li konkretnu ideju na koji način bi trebalo uticati na promenu perspektive o osobama sa invaliditetom u celokupnom društvu?

Samo obrazovanjem, dugim i upornim, pre svega dece pa i odraslih. Prvo u kući pa u školi. Počnimo od toga da roditelji nauče svoju decu da u osobe da hendikepom ne upiru prstom, i da ih dovode u veći kontakt sa hendikepom. Važno je da deca od malena znaju da postoji drugačije, i da to nije ništa ružno, već neka vrsta ulepšavanja i doprinošenja punoći života.

Prilično si aktivna i angažovana u „osvešćivanju“ društva. Postoje li još neki projekti na kojima radiš ili nam pripremaš mozda nešto slično ovom filmu?

Hm za sada, nažalost ne. Trenutno sarađujem sa Uduženjem studenata sa hendikepom kad zatreba, idem na seminare u inostranstvu i to je to. Fokusirana sam na učenje i usavršavanje na Radio Beogradu jer je radio novinarstvo moja velika ljubav. Tu govorim o hendikepu kada god mi se pruži prilika. Najvažnija poruka koju želim da pošaljem jeste da ja nisam samo neko ko se bavi hendikepom, već pre svega filološkinja, umetnica, radio novinarka. Nekako, kada govorite o hendikepu pamte vas samo po tome. A ja želim da me znaju pre svega kao dobru u tim nekim granama kojima se bavim, pa tek onda u kontekstu hendikepa. Ja nisam moj hendikep, ali on jeste deo mene, i ne odričem ga se. Samo želim da angažovanje na polju hendikepa ne zaseni druge stvari u kojima sam dobra jer ljudi podležu stereotipima o svemu tome. Mislim da je važno da nekoga na primer, percipiramo pre svega kao filološkinju ili filologa na primer, pa tek potom kao osobu sa hendikepom.

Jelena Nikolić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *